First things first ili traktat o bezbednosti saobraćaja kod nas

Pre nego što počnem da pišem o lepim stvarima iz ove oblasti, moram da se osvrnem na one ružne, koje svima zagorčavaju život.

Kada se pomene bezbednost saobraćaja u Srbiji, obično je to zbog neke jezive saobraćajne nezgode (ovo je ispravan termin, iako ne nosi svu tragičnost sintakse „saobraćajna nesreća“), koja je odnela živote. Tada mediji bruje o tome da li će i kako krivac biti kažnjen (ako nesretnik i sam nije stradao), par dana se pominje stanje u saobraćaju, poneka institucija se počne baviti posledicama nezgode, i posle nedelju dana, sve se ponovo vrati u kolotečinu, i tako ostaje do sledeće (ne)prilike.

Druga stvar koja pada u oči je sledeće: napravite mali test koji će oduzeti 3 minuta vremena, i tražite preko Google nešto poput traffic safety in germany, usa, portugal… A zatim probajte to isto samo drugačije traffic safety in serbia. Ili jednostavno tražite u Google „bezbednost saobraćaja“. U prvom slučaju najverovatnije ćete dobiti na prvih nekoliko mesta linkove ka sajtovima različitih institucija koji se bezbednošću saobraćaja zaista bave u dotičnim državama. Na tim stranicama se mogu naći dosta dobri podaci o najnovijim statistikama, arhiva sa ranijim istraživanjima, tabele i grafikone koji opisuju recimo koja starosna grupa je najčešći vinovnik saobraćajnih nezgoda, koja grupa stanovništva najčešće strada, koji su gradovi i ulice najbezbedniji za pešake, bicikliste, trudnice za volanom, na zadnjem sedištu, parkirane ljubavnike i zalutale vanzemaljce koji su greškom sleteli na neki američki Interstate put, gde ih je razneo prvi šleper koji je naleteo na njihov krhki teleport… Got the point?

A šta se dobije kada se traži „bezbednost saobraćaja“? Nemam pojma!!! Na prvom mestu su informacije o nekom simpozijumu iz 2004. (up to date, nema šta), grad Beograd (wtf?), web servis grada Beča (kako ovo?) i slične gluposti.

Znači nema šanse da se sazna koliko je poginulih, povređenih trajno i privremeno onesposobljenih, kolika je direktna i indirektna materijalna šteta… Samo pogledom na stranice crne hronike dnevnih novina i nekih sajtova, može da se dođe do približno tačnog zaključka da dnevno u Srbiji gine bar jedna osoba u saobraćaju. Voleo bih da me neko ispravi i da kaže da situacija nije tako crna, ali u stvari mislim da je crni bilans još crnji. S obzirom da takve informacije nisu dostupne (kao da se radi o najvećoj državnoj tajni) ili još gore da takve informacije uopšte ne postoje, mogu samo da pretpostavljam razmere ovog „rata na putevima“.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Šta je sa uzrocima ovakvog stanja? Naravno, opet je malo informacija dostupno. Međutim postoji jedan podatak koji je primenljiv manje više na globalnom nivou, koji kaže da je za oko 80% svih saobraćajnih nezgoda glavni uzrok čovek. To je samo po sebi užasno i poražavajuće. Kada se u jednačinu dodaju sastojci poput loših puteva (veoma dugo je „autoput“ Beograd-Novi Sad bio jedini put na svetu koji je imao „zajedničku“ saobraćajnu traku koju su koristila vozila iz oba smera), starih vozila, sistematskog zanemarivanja drugih bezbednijih vidova transporta (pre svega mislim na železnički putnički prevoz) i naravno potkupljive policije (koja je tu kada treba da naplati kaznu za prekoračenje brzine od 10 km/h – lično iskustvo, a nema je nigde kada zbog npr. snega nastaje haos na putevima), rezultat je anarhija na drumovima zbog koje se svaki put kada ulazim u neko prevozno sredstvo pomolim Tvorcu.

Kako se ovakvo stanje može promeniti? Na žalost veoma teško. Jednostavno ove faktore je nemoguće promeniti bez strateškog, sistematskog, dugoročnog i mukotrpnog razmišljanja i rada veoma velikog broja državnih i nedržavnih institucija.

Jedina stvar koju svako od nas može da učini je da krene od sebe. Ako bi svaki vozač svake godine vozio 10% pažljivije, savesnije, posto više primenjujući pravila defanzivne vožnje, to može da znači 8% manje poginulih, povređenih i unesrećenih u saobraćaju svake godine.

Ovo je poslednji post u ovoj godini, ukoliko ne budem isprovociran nekim slučajem koji će me naterati da ovo učinim pretposlednjm postom. Prvi post u sledećoj godini će biti posvećen Dakar reliju 2008., jednoj od mojih slabosti. Ove godine postoji razlog više da detaljno pratim svakodnevna dešavanja, a to je učešće takmičara iz Subotice, Gabora Sagmajstera.

Ознаке: Bezbednost saobraćaja, Gabor Sagmajster