Tako bi bilo najjednostavnije formulisati zašto skoro 20 dana nisam ništa novo napisao… S obzirom da sam u prošlom postu najavio da ću prvi post u 2008. posvetiti Dakar reliju, bio sam totalno zatečen, zapanjen i rastužen kada sam 4. januara pročitao vest da se ovogodišnji, trideseti po redu Dakar reli otkazuje, da sam doživeo stvaralačku blokadu. Kako ne patim od sindroma skribomanije i mentalne dijareje, zaista nisam mogao da se saberem da napišem par smislenih rečenica, u kojima neće biti više od 50% psovki i vulgarnih izraza, kojima bih mogao da opišem kako sam se osećao od tog 4. januara.

Ok, malo dramim, nije kraj sveta, naravno. Samo ne mogu da provalim mozak ljudi koji su u stanju da prete sportistima i nekom sportskom događaju. Podseća me na onu horor priču sa Olimpijade u Minhenu…

Mogu samo da se nadam da će se situacija za godinu dana promeniti, i da će reli 2009-e biti održan, na radost moju i armije fanova koji svaku novu godinu iščekuju zbog epske avanture zvane Dakar reli.

Za kraj, evo par sličica, za one koji ne prate i ne znaju baš mnogo kako to izgleda kada neko jurca 200 km/h kroz pustinju.

Kako čovek otkriva svoja životna interesovanja? Kako pojedinac spoznaje da ga neka oblast dovodi do ushićenja? I još bitnije da li svako uspeva da za života otkrije šta je to što ga čini srećnim, ispunjenim, zadovoljnim…

Ovo je moj prvi post, i iskoristiću ga da napravim mali uvod u sadržaj ovog bloga, a tema će biti nešto poput: kako sam kao klinac skontao šta me čini istinski srećnim. Verovatno će mnogi biti užasno smoreni kada pročitaju prvih par postova, pošto će ovo biti blog posvećen saobraćaju, kamionima, automobilima i drugim vozilima. Ali to je ono što mene ispunjava, i čime sam, na kraju krajeva, odlučio da se bavim u životu. Pa da počnem…

Moji roditelji, bliža i dalja rodbina, njihovi prijatelji i ljudi koje sam video samo na nekim rođendanima, poklanjali su mi uglavnom male modele automobila. Tada sam mislio da je to normalno, ali kada sam krenuo u osnovnu školu i počeo da se više družim sa drugom decom, primetio sam da postoje i druge igračke: lego kocke, minijaturne kuhinje, plastični alat, tenkići, puške i pištolji…

U osnovnoj školi na Limanu, upoznao sam se sa mojim tadašnjim i sadašnjim najboljim drugarom. Kako to obično biva, često je on dolazio kod mene, i ja kod njega na sesije igranja, druženja, pijenja sokova i jedenja kolača koje su nam pripremale moja i njegova baka. Jednog dana, kada sam došao kod njega, sav ushićen pokazao mi je šta je dobio od roditelja: u pitanju je bio komplet knjiga, mislim da se zvao „Dečije sveznanje“ ili tako nešto. Bogato ilustrovane, sa tvrdim koricama, masnom štampom i veoma detaljnim tekstovima privukle su i moju pažnju. Svaka knjiga je pokrivala neku oblast: praistorija, medicina, graditeljstvo… Sećam se da sam odmah izdvojio jednu, onu koja je prikazivala saobraćaj, i toliko sam je prelistavao i čitao kad god sam dolazio u posetu, da i dan danas mogu da se setim slika, crteža, grafikona koji su objašnjavali svaku oblast saobraćaja, od kako postoji čovek, do nikad ostvarenih naučnofantastičnih projekata tipa: putnički avion na nuklearni pogon za hiljadu putnika i sl.

Za poslednji korak na putu moje spoznaje, postarala se Radio televizija Beograd (sadašnji RTS). U jednom naletu naročite inspiracije, urednik filmskog programa je rešio da počasti auditorijum serijalom filmova kultnog američkog reditelja Sam Peckinpah-a.

Naravno, sa deset godina, nisam imao pojma ko je on, ni kakvi su njegovi filmovi, jer za mene je tada vrhunac filmskog stvaralaštva predstavljao Star Wars serijal. Prvi film koji je pušten bio je Divlja horda, jedan od najnasilnijih filmova ikad snimljenih (do tada), što me je zainteresovalo da otpratim i ostale njegove filmove. Zatim je usledio Psi od slame i Ostermanov vikend. A onda sam prvi put video film koji se zove Konvoj. Naivan fim o pobunjenim američkim kamiondžijama, koji voze po postinjama Arizone i Novog Meksika, bore se protiv korumpirane policije i pokušavaju da pobegnu u Meksiko. Koliko god to nekom idiotski zvučalo (i meni samom danas ponekad izgleda vrlo budalasto), taj film je glavni razlog što sam završio saobraćajni fakultet i što obožavam kamione, njihov izgled, zvuk, miris (neki bi pre rekli smrad…).

Moćne mašine su od tada postale moj fetiš i moj poziv, i razlog zašto pišem ove redove.